ZAVRŠNE PRIPREME Sutradan jedva čekam veče da se javim Ptahhotepu. S druge strane, dovoljno sam napredovala u samokontroli da ne dozvolim da ispustim uzde iz ruku bez obzira na bilo kakvu količinu pritiska koju nešto spolja možda vrši na mene. Potpuno svesna posmatram kako spoljni događaji utiču na moje nervne centre, i jednostavno odbijam da se moji nervi uznemire kad ja to ne želim. U trenutku kad počinje njihova prirodna reakcija, ja se svojom svešću ubacujem između njih i radnje koju su oni počeli da preduzimaju, i svesno zapovedim celom svom nervnom sistemu da postane miran i hladan kao komad čelika. Ali sad, pošto mi je Ptahhotep rekao da ima nešto važno da mi kaže, jedva mogu da sprečim srce da brže lupa svaki put kad pomislim na to, a mislim o tome često. Najzad dolazi veče i ja prolazim kroz dugu kolonadu stubova do njegove sobe za primanje. Potpuno sabrana, ponovo stajem pred njega. Ptahhotep me prima kao što to uvek čini. Njegovo plemenito lice zrači nešto neopisivo uzvišeno, i tako ja nemam nikakvog načina da saznam da li ima nešto specijalno na umu. "Mala moja kćeri," počinje on, "napredovala si do tačke kad je sposobnost tvog uma da kontroliše sve prirodne sile u tvom telu učinjena potpuno svesnom. Od sad pa nadalje od tvoje volje zavisi da li daješ da neka sila dođe do izražaja ili ne. Ni u umu ni u duši ni u telu nisi više rob prirode. Ali, moram da ti skrenem pažnju da i dalje postoji mogućnost da ponovo postaneš rob. Ako svesno primenjuješ svoju volju, niko i ništa te ne može sprečiti da sačuvaš svoju slobodu... ili da dozvoliš sebi da te ponovo porobe sile koje izviru iz tvog sopstvenog ja. Božja je volja - i stoga i zakon - da svaki duh ima potpunu slobodu volje. Niko ne sme da prekrši tu slobodu. Zato nikad ne treba da prestaneš da vršiš stalnu samokontrolu i samoanalizu. Ti si sad zrela za inicijaciju. Ali seti se da sveznanje i svemoć koji ti se poveravaju inicijacijom uključuju njima srazmernu odgovornost. Pažljivo i promišljeno moraš sad konačno da odlučiš da li želiš da budeš posvećena i da, kroz inicijaciju, preuzmeš na sebe ogromnu odgovornost. Ostani kod kuće tri dana i uvežbavaj potpuno ćutanje. Ako i dalje budeš rešena da prođeš kroz inicijaciju, tvoj otac će te dopratiti ovde četvrtog dana, dana mladog meseca, da bi mogla da izvršiš završne pripreme.
Volela bih da Mu kažem da sam već rešena, ali primećujem da je on potpuno svestan moje rešenosti. Ipak, moramo se pridržavati pravila, zato se ja ponovo klanjam i odlazim. Koristim ta tri dana prvenstveno i uglavnom da se oprostim od svega za šta sam lično vezana. Znam da ću biti potpuno drugačija osoba kad se vratim kući iz hrama kao posvećenik. Ponovo tumaram po bašti gde sam nekad šetala s majkom medu cvećem. Pronalazim sva omiljena mesta svog detinjstva gde sam se igrala i kasnije sanjarila o životu i kakav će on biti. Na svim tim mestima stojim neko vreme u tišini, opraštajući se sa svakim drvetom i svakim cvetom, i istovremeno se opraštajući od male devojčice koja je nekad tu bila tako srećna. Onda posećujem zlatne ribice u velikom jezeru. Imala sam običaj da ih hranim kad sam bila tako mala da sam jedva mogla da idem, a jedna vitka, nežna osoba odevena u belo uzimala bi me za ruku da me sačuva da ne padnem u vodu. Danas ponovo osećam to tanano, belo, nebesko biće kraj sebe. Mi smo i dalje blisko povezane i ja znam da u skladu sa zakonima inkarnacije, baš kao što mi je, kao vrata između drugog sveta i ovog, pomogla da se rodim, ona će mi pomoći ponovo da pređem sa ovog sveta na sledeći. Najzad dolazim do dvorišta s lavovima gde se opraštam od svojih omiljenih lavova. Dok ne budem posvećena, dopušteno mi je da uđem u to dvorište samo u prisustvu čuvara. Danas me on prati poslednji put; kao posvećenik i ja ću takođe imati moć nad svim životinjama i neće mi više biti potrebna njegova zaštita. Ovde se drže samo lavovi koje koristi kraljevska porodica. Jedan od njih je veličanstvena životinja koja uvek sedi pored oca za vreme njegovih audijencija kao simbol njegove nadljudske moći. Zatim su tu lavovi koji vuku našu kočiju, i najzad dve lično moje životinje, Šu- Gar i Šima. Obojici je otac lav koga otac ima uz sebe u svojim audijencijama. Oni su obojica podjednako inteligentni, izuzetno osetljivi, divni primerci svoje vrste. Obojica me vole baš kao da sam lavica a ne žena. Šu-Gar je posebno lud za mnom i uznemiri se i postane ljubomoran kad god pomilujem Šimu. Moram da pazim da se njegova ljubav ne pretvori u slepi ljubomorni bes. To bi bilo opasno! Dok ulazim u dvorište, Šu-Gar mi trči u susret i ćuška svoju moćnu glavu pod moju ruku kao poziv da mu počeškam vrat i uši i pogladim mu grivu. Zatim, kao i obično, pokušava da me lizne po licu dok se ja izmičem što je moguće veštije da ga ne uvredim i naljutim. Pružam mu parče vrućeg mesa, i dok ga on proždire, koristim trenutak da potapšem Šimu i da i njemu dam parče mesa. Trećeg i poslednjeg dana otac i ja izlazimo pre zalaska sunca u vožnju kočijama s lavovima. Jurimo okolo s ogromnim zadovoljstvom. U skladu s Ptahhotepovim uputstvima, ja ne smem da govorim, ali čak i bez tog naređenja, mi i inače ne bismo razgovarali. Razumemo se bez reči. Istina je kao nevidljivi čovek. On može sebe učiniti vidljivim samo ako obuče odeću. Ako obuče mnogo odeće koja mu je široka, dobijamo njegovu veoma nesavršenu sliku. Što manje odela nosi, što mu je tanja i tesnija odeća, tačnija je njegova slika koju dobijamo. Ali, bez obzira kako dobro njegova odeća otkriva njegov oblik, ona ga ipak pokriva, i mi vidimo samo odeću a nikad samu nevidljivu osobu. Isto je tako sa istinom! Što manje reči koristimo da izrazimo istinu - to jest, da je pokrijemo i učinimo vidljivom - to je bolje prepoznajemo. A samom činjenicom da izražavamo istinu rečima, da je pokrivamo rečima, mi istovremeno sprečavamo sebe da vidimo samu istinu u njenoj neposrednosti, njenoj nagosti, njenom istinskom biću. Za ljude koji ne mogu da zavire u umove onog drugog i da vide misli jedan drugom, reči su jedino sredstvo komunikacije koje poseduju. Ali oni nikad ne vide šta onaj drugi misli i šta bi hteo da kaže... samo reči o tome. Ali mi, otac i ja, vidimo jedan drugog! Zašto bismo pokrivali naše misli i naše duše rečima? Mi smo tu jedan za drugog i uživamo u jedinstvu postojanja! Lavovi jure napred... mi se
vozimo u tišini... oboje znamo šta ti poslednji dani znače. Dragi mali Bo-Gar! On će me spasti! Ali, od čega? Ako Ptahhotep smatra da sam pripremljena i spremna za inicijaciju, kako bih mogla da dođem u opasnost? I zašto dečak kaže da bi čak došao s drugog kraja sveta da me spase? On je sad ovde sa mnom; kako bi ikako mogao da ode tako daleko? Ali, ne mogu da razmišljam o njegovim rečima, jer je došlo vreme. Grlim ih oboje, onda odlazim u očeve odaje. Otac me prima s tužnim i ozbiljnim
izrazom lica, i ja vidim da je povučen duboko u sebe. Da li i on vidi
nešto zlokobno i zloslutno u mojoj budućnosti? Grli me, s ljubavlju mi
stavlja ruku na glavu i blagosilja me. Onda polazimo. "Draga moja kćeri," kaže Ptahhotep, "jedan veliki krug zakona u kome se tvoja sudbina ispoljava u svetu vremena i prostora se danas zatvara. Taj krug - tvoja svetovna karijera - je bio već određen i utvrđen samog onog trenutka kad si po prvi put ispala iz božanskog jedinstva, baš kao što bumerang, u trenutku kad se baci, ima u sebi sile koje određuju vrstu kruga koji će napraviti, koliko visoko će se dići, koliko vremena će njegov let potrošiti, i kad će se vratiti na početnu tačku. Tvoj sadašnji karakter i tvoja sudbina su sagrađeni istim tim silama. I jedan i drugi su rezultat uzroka i posledice, akcije i reakcije, postupaka i iskustava kroz bezbrojne živote u kojim se ja ispljavalo tokom dugih, dugih perioda vremena. Sve te akcije i reakcije, postupci i iskustva su se iskristalisali u tvojoj sadašnjoj ličnosti i karakteru. Tvoj karakter određuje tvoju sudbinu i stoga i tvoju budućnost. Ja zrači svoje stvaralačke sile kroz sito karaktera u otelovljenje, i kroz slikotvorne sile u dubinama duše, te energije stvaraju slike sna. One se projektuju prema spolja u materijalni svet gde se ispoljavaju kao tvoja "osoba" i tvoja "sudbina". Ja zrači u svako ljudsko biće iste stvaralačke sile. Činjenica da se toliko mnogo različitih slika sna i toliko mnogo različitih osoba i sudbina pojavljuje iz tih istih stvaralačkih sila je rezultat različitih uticaja kojima su ljudi izloženi od svog pada iz rajskog jedinstva. Da li buduće projekcije ja koje se još nisu materijalizovale već i dalje čekaju materijalizaciju u dubinama duše - u podsvesti - postaju "stvarnosti" na materijalnoj ravni ili samo ostaju "slike sna" zavisi od ravni s kojom čovek poistovećuje svoju svest. "San" je takođe i "stvarnost", samo u nematerijalnom, slikotvornom energetskom svetu, dok je ono što se događa na zemlji i što ljudi zovu "stvarnost" takođe samo "san", projekcija sebe, s jedinom razlikom da je to niža projekcija koja deluje u materijalnu ravan, i učinjena vidljivom u atmosferi zemlje. Sudbina je tako otelovljena projekcija budućnosti, materijalizovani san. Čim neka osoba dopusti volji svog ja - volji Boga - da vlada, ono što se događa na materijalnoj ravni, u takozvanoj "stvarnosti", je ono što on sam svesno želi. Stoga on takođe upravlja svojom sudbinom. To je zato što ja neke osobe ima moć da uzme te njene snove koje čekaju u njenoj podsvesti na materijalizaciju i preobraze ih u duhovnu energiju. S druge strane, istog trenutka kad se neka osoba poistoveti sa nebitnim silama koje se pojavljuju, ne iznutra iz njenog ja, već iz njene niže prirode, njenog tela, i u trenutku kad prepozna te sile kao svoju sopstvenu volju, ono što se događa nije ono što ona sama želi nego što njeno telo želi, mada ona može biti potpuno ubeđena da je to njena "sopstvena" volja. Na taj način ona gubi kontrolu nad svojom sudbinom, i potpuno je na milost i nemilost slepih sila sudbine. U tom slučaju "slike sna" i projekcije koje leže pritajene u njenoj podsvesti neizbežno i s apsolutnom sigurnošću se pretvaraju u "stvarne" događaje na zemaljskoj ravni. U tvojoj inicijaciji, pre no što se ponovo probudiš iz svoje fizičke svesnosti u božansku kosmičku-ja-svest, energije koje si stvorila kroz svoja dela i njihove reakcije tokom vekova i vekova i koje sad čekaju u tvojoj podsvesti na vreme da se materijalizuju - kao seme budućih događaja - pojaviće se u tvojoj svesti kao snovi. Ti ih ne možeš uništiti zato što one izlaze iz stvaralačkih sila. Ali možeš da sprečiš da se te energije spuste i pretvore u stvarnost na nivou materijalnog sveta. Možeš to da učiniš ako ti sama, svojom svešću, siđeš do dubina svoje duše, gde se te sile kriju u pritajenom stanju, i ako ih probudiš u život u svojoj svesti i sama iskusiš te snove kao punu stvarnost. "Da iskusiš" znači da privučeš sile koje su bile poslate natrag u svoju svest i doživiš ih kao stanja svesti. Na taj način unutrašnja napetost u okviru tih sila se poništava. Energije onda slabe, gube svoju moć i bivaju uništene. U svojoj inicijaciji doživećeš celu svoju budućnost kao niz različitih stanja svesti - kao slike sna - a da nisi svesna ni vremena ni prostora. Na taj način ti ćeš postati oslobođena od svog tela i potpuno bezlični instrument Boga. To je zato što svaki posvećenik ima dužnost da nastavi da radi na zemlji da bi pomogao drugim ljudima da izađu iz okova materije, iz okova tela, iz kandži slepe sudbine, natrag u božanski duhovno stanje jedinstva. Sve i svako što je palo u odvojenost i u materiju pomoću toga što je postalo otelovljeno mora da nade svoj put natrag u izgubljeni raj, natrag u božansko stanje jedinstva. Ali kad jedan posvećenik deluje u suprotnom pravcu, to jest, kad koristi svoje visoke duhovne energije da stvori lične stvarnosti za sebe usmeravajući vrhovne, stvaralačke, sve-prodiruće sile iz svoje božanske svesti u svoje telo, on pada niže od obične osobe koja čini istu stvar sa svojom svešču koja je ispala iz božanskog jedinstva. Običan čovek usmerava u materiju samo one sile koje izviru iz njegovog materijalnog bića. On doživljava fizičke sile u svom telu, i za njega to ne predstavlja pad. On ispoljava sile na nivou s kojeg dolaze. Materijalne sile ostaju na materijalnom nivou. Posvećenik, s druge strane, ne radi samo sa fizičkim silama, i kad usmeri svoje duhovne energije u telo, on pada iz svog uzvišenog stanja i pada nisko. Što je viša energija, to on niže pada. Zato treba da zapamtiš da kao posvećenik - ako hoćeš to da postaneš - ne možeš da činiš "nekažnjeno" stvari koje obični ljudi mogu da čine zato što kao posvećenik zračiš i stavljaš u pogon božanske sile, a ne ljudske. Ako usmeravaš te sile u svoje telo, sagorevaš svoje nervne centre i zaranjaš u najniže dubine kao kometa koja pada. Tvoje pripremne vežbe su te razvile do mere da možeš da razumeš te istine. Zato sada, s punom svešću, možeš da mi daš svoj odgovor. Da li imaš hrabrosti da prihvatiš te zakone, opasnost i veliku odgovornost; da li želiš da primiš inicijaciju, ili bi radije da se povučeš i proživiš svoj zemaljski život prema zakonima ljudskog postojanja?" Izvesno vreme ja ćutim. Onda, ozbiljna i rešena, odgovaram: "Oče moje Duše, tokom godina u kojima sam se pripremala imala sam dovoljno vremena da odlučim da li ću da izaberem hram ili svetovni život. I tokom ova poslednja tri dana ponovo sam se usredsredila na ovo pitanje i ni na šta drugo. Jedina moja čežnja je za božanskim praiskonskim stanjem. Potpuno sam rešena. Preklinjem te da me posvetiš! "Pa neka bude," kaže Ptahhotep, "i nek Bog bude s tobom! Sad pođi za mnom". On me vodi u jedno drugo krilo hrama gde žive neofiti. Tu me predaje jednom mladom svešteniku, poglavaru među onima koji tu stanuju, koji nas čeka. Viđala sam ga ranije. Okrećući se k meni, Ptahhotep kaže: "Ti ćeš sad pripremiti svoje telo i dušu za inicijaciju. Na dan kad mesec postane pun, dođi kod mene u zalazak sunca." Oboje se klanjamo, i On odlazi. Sveštenik me vodi u ćeliju gde provodim nekoliko sledećih dana sama, posvećujući se isključivo svojim vežbama. Svrha tih vežbi je da podigne čistotu mojih misli, moje duše, krvi i tela do što je moguće višeg stepena. Čak i tokom godina kad sam išla u školu za neofite morala sam da se pridržavam veoma strogog režima ishrane, da bi nove ćelije koje se stalno proizvode u telu bile hemijski čistije od onih koje zamenjuju, i da bi moja telesna tkiva razvila dovoljnu otpornost da budem u staju da podnesem najviše vibracije. To je zato što bilo koja hemijska promena u materiji menja njenu otpornost na sile koje se u nju uvode. Sad taj proces dolazi do kraja. Dopušteno mi je da jedem samo izvesno specijalno korenje i trave. Moram da ih temeljno sažvaćem, i dopušteno mi je samo da progutam sok koji mogu da žvakanjem iscedim iz njih. Te travke i korenje su tako odabrani da neki od njih teže da ojačaju i podstaknu organe za izlučivanje, dok drugi imaju sličan uticaj na srce i nerve, da ceo moj organizam ne bi oslabio. Kao posledicu ove nove discipline u ishrani, osećam se svakim danom koji prođe sve lakša. Za nekoliko dana ja čak osećam da uopšte nemam telo. S druge strane, moja mentalna bistrina i sposobnost koncentracije se povećavaju do stepena koji nikad ranije nisam upoznala. U celom svom životu nikad nisam bila u stanju da mislim tako jasno... nikad nisam bila u stanju da prozrem duhovnu istinu s takvom iskonskom kristalnom jasnoćom kao sad. Samo uzdržavajući se od hrane, bez korišćenja trava koje jačaju, čovek takođe može da dostigne visok stepen mentalne bistrine. Ali nervi mogu da se oštete u tom procesu. Mada oni postaju preosetljivi tokom posta, u isto vreme su uveliko oslabljeni. Korišćenjem ovih trava sve negativne strane uzdržavanja od hrane se uklanjaju. Jedan po jedan dani prolaze...sve dok ne dođe dan punog meseca. Povučena duboko u sebe, idem da se javim Ptahhotepu. Ulazim baš kad sunce nestaje ispod horizonta. "Sledi me," kaže Ptahhotep i vodi me napolje. Ptahhotep me vodi kroz hram oko žrtvenog stola i dalje preko velikog kamenog zida. Gigantski kameni blokovi se međusobno uklapaju u dlaku precizno. Sad znam zašto. Ptahhotep zakoračuje preko srednjeg koji se polako ljulja na spolja, otkrivajući jedan otvor u zidu. Iza njega leži široko kameno stepenište koje vodi naniže. Silazimo do dna stepenica, onda idemo duž dugačkog prolaza. Moj osećaj za pravac i izvesno osećanje u plućima kažu mi da hodamo pod zemljom. Veoma iznenađuje, međutim, što nema ni prljavštine ni plesni, i vazduh je svež i čist, čak s mirisom ozona u sebi. Na kraju ovog podzemnog prolaza stižemo do drugog stepeništa koje vodi naviše. Pošto smo se uspeli uz njega, Ptahhotep me vodi kroz dalje prolaze, neke široke, neke uske. Prolazimo kroz odaje različite veličine koje sadrže čudne i nerazumljive naprave, onda se penjemo uz još više stepenica. Najzad ulazimo u jednu veliku sobu. Svi su ti prolazi i odaje - uključujući i ovu - sjajno osvetljene kao po danu, a ipak nigde ne mogu da vidim izvor svetla. Izgleda kao da svetlo dolazi iz samih kamenova. Oprema u ovoj sobi je tako tajanstvena da mi odmah zaokuplja punu pažnju. Odaja je blistavo svetla. Vidim veliko, čudno, prizmatično nešto što mi daje utisak da je napravljeno ne od čvrste materije, već od svetla... neke vrste koncentrisanog, očvrslog svetla. Ova koncentrisana svetlosna masa takođe isijava običnu svetlost. Zato je odaja tako svetla. Jednom kad sam bila u poseti grnčaru, imala sam prilike da zavirim kroz otvor u njegovoj užarenoj peći. U njemu je nekoliko keramičkih posuda stajalo u redu, sve su blistale od belog usijanja i sve su bile potpuno providne. Mogla sam sve da ih vidim, jednu pravo kroz drugu. Sve one su takođe isijavale svetlost. A ovaj veliki misteriozni prizmatični oblik isijava svetlost upravo na isti takav način. Da, svetlost - ali ne i toplotu! Ali u ovoj odaji ima i drugih
nerazumljivih predmeta. Oni su načinjeni od tako čudnog materijala i u
tako izuzetnim oblicima da ne mogu ni da počnem da zamišljani u koju svrhu
bi mogli da posluže. Ali nemam vremena da ih proučavam, jer sam potpuno
obuzeta pitanjem svoje inicijacije, kako će se odigrati i šta ću doživeti.
Ptahhotep me vodi u najudaljeniji ugao odaje gde otkrivam jedan prazan
kameni sarkofag. "Do sad," primećuje moj vodič i učitelj, "uvek
si slušala šta je inicijacija, ali ne znaš kako se ona odigrava. Za vreme
inicijacije telo kandidata je podvrgnuto višoj frekvenciji no što je ona
koja odgovara njegovom stepenu svesti. Tako on postaje svestan na tom
višem nivou! Kao što već znaš, životinje
nisu u stanju da promene ni model življenja ni stanje u kom žive. Zato
nisu u stanju da podnesu više frekvencije no što su njihove sopstvene.
Na primer, kad bi majmun bio podvrgnut struji iste frekvencije kao što
je čovečja, on bi uginuo za nekoliko minuta od "kapi", prolazeći
kroz neiskazane grčeve dok umire. Osećanje blaženstva povezano s višim stanjem svesti je poznato svakoj osobi koja je obdarena intuicijom, i svako ko pije vino ili koristi druge stimulanse traga za istim blaženim osećajem povezanim s većim protokom struje kroz nerve. Ali veštačka stimulacija je uvek praćena potištenošću koja baca osobu još niže nego što je bila ranije. U velikoj inicijaciji, sve struje sile koje se slažu sa sedam nivoa svesti uvode se u telo, počevši s najnižom i krećući se progresivno naviše do samih najviših božanski stvaralačkih sila. Kandidat se posvećuje u sve te sile i postaje svestan na svim nivoima. Da bi jedan kandidat bio spreman da prođe kroz ovu inicijaciju i izađe iz nje živ, njegova svest -a s njom njegova moć otpornosti - mora prethodno da dostigne šesti nivo. Za svako biće čija svest nije dosegla tu ravan, čin inicijacije bi sigurno značio smrt. Na taj način, uz pomoć struje sile, kandidat postiže sedmi, božanski nivo koji nikad ne bi bio u stanju sam da dostigne. Niko ne može da postigne inicijaciju na božansko - stvaralačkoj ravni samo svojim naporima bez pomoći. Ovde on prolazi kroz veliki prelaz iz svog prethodnog - negativnog - uzimajućeg stava u pozitivni stav davanja. Bez obzira kako se možda trudi da to učini, nijedno ljudsko biće ne može da prođe kroz taj prelaz samo i bez pomoći, mada su mnogi sposobni da se sopstvenim naporima razviju do stepena kad su potpuno spremni za inicijaciju na sedmoj ravni. U takvim slučajevima polaganje sveštenikove ruke je sve što je potrebno da se posvete u božansku kosmičku-ja-svest. Nikad više takvi posvećenici ne ispadaju iz božanske svesti, pošto su prošli kroz ceo krug totalne svesti, stičući sve neophodno iskustvo dok su to činili, i ostaje da se postigne samo ponovno ujedinjenje njihove dve komplementarne polovine, od kojih je svaka postala savršeno svesna. Samo ta poslednja pomoć treba da se da spolja. Od onda pa nadalje oni žive u stanju neprestane Bogo-svesti. Kroz inicijaciju u našem hramu,
međutim, moguće je da kandidati budu posvećeni u božanski sedmi stepen
čak iako se nisu razvijali celim putem naviše do sedmog nivoa u pripravnosti
za njega. Kao preduslov za takvu inicijaciju, oni mora da su postali svesni
konačno na šestoj ravni, i mora da su odgovarajuće pripremili telo. Preko
te spoljne pomoći za inicijaciju, njihov put do istinskog ja je otvoren,
i u činu inicijacije njihova svest je povezana s božanskim protokom moći.
S druge strane, postoji opasnost
da neka osoba posvećena na ovaj način, posle inicijacije i pre no što
je u stanju da postane Bogočovek sopstvenim naporima možda ne bude u stanju
da se odupre zemaljskim iskušenjima i tako padne niže nego u prvom padu.
Za neposvećene nema te opasnosti. Ako, bez inicijacije, neka osoba završi
krug življenja dugom stazom smrtnika celim putem do kraja, do velikog
cilja, dok se ne vrati domu u Edenski Vrt, ne ostaje ništa u iskustvu,
ništa nepoznato u njoj. Ona postiže božansku ravan pošto je stekla iskustvo
na svim nivoima, na taj način postepeno brišući svoju ličnost. Da bi se
to postiglo, međutim, živom biću je potrebno celo doba stvaranja. Tajna velike inicijacije će biti čuvana u hramu još neko vreme. Ali kad sve više i više zemaljski nastrojenih ljudi dođe na vlast u nastupajućim vremenima, mi ćemo zatvoriti piramidu inicijacije kamenim blokovima iznutra i dematerijalizovaćemo sve u odaji za inicijaciju. Tajna božanski stvaralačke energije neće pasti u neposvećene ruke. Hiljade godina kasnije, kad ljudi prodru u piramide, neće naći ništa - apsolutno ništa - čak ne ni ljudske kosture. Ima mnogo duša na zemlji danas koji ispunjavaju preduslove za veliku inicijaciju. Naša je dužnost da posvetimo sve te kandidate ako, uprkos našem upozorenju, tri puta ponove svoju želju da budu posvećeni. U inicijaciji kandidat postaje svestan na svakoj ravni stvaranja. Svi nesvesni delovi njegove svesti postaju svesni; on nema "podsvest" niti "nadsvest". Za vreme inicijacije svest kandidata postaje celokupna, totalna sve-svest. Krug koji počinje s njegovim osvešćivanjem u materiji - u telu - trenutak kad ispada iz jedinstva, se zatvara. Kandidat se svesno ujedinjuje sa svojom sopstvenom komplementarnom polovinom koja je prethodno bila uvek prisutna kao nesvesni deo njegove duše, kao negativna slika, neko strano biće, i koji zbog svoje privlačne moći sebe ispoljava kao čežnje, moćne nagone i nemir u njegovom telu. Svest se vraća u jedinstvo, i više ne postoji komplementarna polovina, jer je i komplementarna polovina takođe učinjena svesnom. To ponovno ujedinjenje mi zovemo "mistično venčanje". Venčanje uvek znači jedinstvo pozitivnog i negativnog. Na zemlji, međutim, "venčanje" znači uzaludni pokušaj da se postigne ujedinjenje s drugim bićem u telu. Ali mistično ujedinjenje duha se odigrava u svesti i donosi potpuno, neprekidno ispunjenje; jer ujedinjenje sa sopstvevnom komplementarnom polovinom znači ujedinjenje s Bogom. Krug se ponovo zatvara! Ljudsko telo je tako sagrađeno
da sadrži specijalne nervne centre za svaku oktavu vibracija. S druge
strane, ti nervni centri su raznosači i odašilju kroz nervni sistem vibracije
koje primaju iz viših centara. S druge strane, oni deluju kao transformatori
kad prenose dalje vibracije do sledećeg, nižeg nervnog centra. U inicijaciji kandidat mora da svesno doživi visok protok struje u svih sedam glavnih nervnih centara i moći koje im odgovaraju. Svojom svešću on se prvo spušta na najniži delokrug stvaranja. On mora da iskusi sile koje tu vladaju i da postane njihov gospodar. To je njegov prvi test. Kad ga uspešno položi, penje se za jedan stepen u drugu oktavu vibracije, prepoznajući i doživljavajući je da bi joj zagospodario. To je drugi test. Onda se penje u treću, četvrtu, petu, šestu i najzad u sedmu oktavu vibracija. Kad je položio sve te testove i uspeo da svesno ostane gospodar u svim tim sferama - tada je postao posvećenik. Svesnost je svetlo, nesvesnost je mrak. Kad vidimo svetlo iznad nas na zemlji, kažemo da je dan. Tako je svako stanje svesnosti "dan" Boga; jer u svakoj svesnosti, od najniže ravni materije pa do Bogočovečije ja svesnosti, Bog se prepoznaje na različitim nivoima. Na svim tim "danima" - na svim nivoima svesti, postoji aktivnost, nemir, pokret, izuzev na sedmom "danu" Boga gde nema aktivnosti, nema pokreta, nema delanja! Na sedmom "danu" stvaranje prestaje zato što je na tom danu potpuno jedinstvo i savršena ravnoteža. Onda Bog počiva u sebi! Kada, posle inicijacije, jedan posvećenik uspe da postane svestan ponovo u večnom biću i doživi to božansko stanje ponovo tokom meditacije, i kad dovoljno često uspeva da se tako uzdigne sopstvenom moći sa svoje uobičajene šeste ravni do sedme božanske ravni, s vremenom on učvršćuje svoj položaj konačno na tom nivou svesti, i božanska stvaralačka ravan je ona koju on živi iz dana u dan. Onda i samo onda on postaje Bogočovek. Samo osoba koja, u svojoj svesti jeste sam mir i spokoj, tako da sve što on čini, misli i oseća ističe prirodno iz tog božanskog stanja, ispoljavajući Božju volju uvek i pod svim okolnostima, uvek zračeći samo pozitivne - dajuće sile božanske ljubavi - samo takva osoba je zaista Sin Boga, Bogočovek! Ptahhotep! Bogočovek svesno ispoljava i kontroliše svih sedam nivoa stvaranja. Ali njegova svest se poistovećuje samo sa sedmom, božanskom ravni, ne sa nižima. On ih poznaje, ovladava njima, koristi ih - ali ne jede od tih plodova drveta poznavanja dobra i zla! On svesno ostaje u Bogu, u rajskom stanju. On ujedinjuje u sebi svih sedam ravni u božanskom jedinstvu: on je materija, ima telo, on je biljka: pokreće svoje telo, ishranjuje ga i brine o njemu kao o dobrom instrumentu; on je životinja: ima nagone i osećanja; on je čovek: ima intelekt i moć logičnog razmišljanja; on je genije: ima intuiciju i deluje s ravni uzroka; on je prorok: stoji iznad vremena i prostora, vidi budućnost i prošlost, voli celokupnu vasionu nesebičnom, sveobuhvatnom ljubavlju, pomaže svim bićima na putu ka spasenju iz okova sveta; i on je Bogočovek: on je sveznajući i svemoćan; on je ono što jeste, večno biće, sam život, Bog! Posvećenici, kao što možeš videti, nisu svi istog nivoa. Većina njih dostigne sedmi nivo tek posle daljeg razvoja. Zato ima različitih nivoa u sveštenstvu. Dužnosti visokog sveštenika može da ispunjava samo onaj koj je dosegao sedmi stepen Bogočoveka sopstvenom moći, ne više očekujući i primajući najvišu božansku moć - na način na koji je kandidat očekuje i prima za vreme svoje inicijacije. Naprotiv, visoki sveštenik sam zrači i predaje tu najvišu božansku moć. Šest od sedam nivoa svesti primaju svoje stvaralačke vibracije, životnu moć, od sedmog nivoa, od Boga. Čak i posvećenik koji je u stanju da dostigne sedmi božanski stepen samo za vreme svoje inicijacije, i dalje očekuje i prima stvaralačku moć života od sedmog nivoa, od Boga. Samo Bog i oni koji su postali istovetni s Bogom su istinski izuzetno darežljivi u svojim zračenjima. Materija, s druge strane,
kao negativni odraz slike Boga, samo prima. Već si naučila da je davanje
- zračenje - zakon Boga, duha, dok je uzimanje - skupljanje - zakon materije.
Tokom inicijacije, božanski stvaralačka sila će proticati kroz tvoj kičmeni stub, stižući do svakog od sedam glavnih nervnih centara redom, i ti ćeš doživeti tu moć kao stanje svesti na svakom nivou. Ali veoma brižljivo upamti ovo što ti sad kažem: Kad postaneš svesna u jednoj oktavi i vibraciji, ti si u suglasju sa tom frekvencijom, i ceo njen delokrug predstavlja za tebe apsolutnu "stvarnost". Kad položiš test u jednom nivou, probudićeš se u sledećoj sferi i shvatiti da si samo sanjala na nižem nivou. Ali ako ne položiš test, to jest, ako poistovetiš sebe sa događajima i ne uspeš da ostaneš gospodar u njima, sve te slike sna ostaju za tebe stvarne, i moraćeš da doživiš sve njih do samog kraja kao stvarne događaje u svetu vremena i prostora. To bi značilo da bi tvoje telo umrlo ovde u ovom kovčegu i ti bi morala da nastaviš da sanjaš svoje sopstvene slike sna u bezbrojnim reinkarnacijama, na dugom putu smrtničkog postojanja, tokom mnogo hiljada godina dok bi se postepeno upinjala da se popneš sa tog nižeg nivoa na koji bi pala. Razlika između sna i stvarnosti je jedino da se ono što prihvataš na jednom nivou svesti kao stvarnost odmah pretvara u san kad se probudiš na višem nivou svesti i shvatiš da to uopšte nije bila stvarnost, već samo projekcija sebe, drugim rečima, san. Svaki san je stvarnost dok veruješ da je stvaran. Jedna jedina stvarnost, jedina objektivna stvarnost koja postoji je ja: Bog! Kad položiš sve testove, doživljavaš sve živote koje bi morala da doživiš kao pala duša na zemlji. Oslobođena vremena i prostora, doživljavaš ih kao snove, budeći se na sledećem nivou svesti. Konačno se budiš na sedmom nivou, u kosmičkoj svesti sebe. U tom božanskom stanju postaješ jedno s poslednjom i najvišom i jedinom stvarnošću, sa sobom, sa Bogom. To više nije buđenje, već uskrsnuće! Tada si oslobođena od svoje "ličnosti" - koja je isto tako samo projekcija - oslobođena od svoje lične sudbine. Iskupljena si. Posle toga ćeš obavljati dužnosti sveštenice u hramu. Zatim, ako kroz dalju vežbu uspeš da se uzdigneš do sedmog nivoa sopstvenim naporima, držeći sebe na tom nivou u stalnom stanju svesti, postići ćeš božanstvo Bogoosobe. Onda ćeš biti dostojna da postaneš visoka sveštenica u hramu." "Oče moje Duše," pitam Ptahhotepa, "rekao si mi da je moguće da neka osoba padne s više svesti čak i pošto bude posvećena. Takođe si mi rekao da jedan posvećenik, kad se poistoveti sa svojim telom i tako usmeri svoje više energije u svoje telo, pada niže od obične osobe koja živi u fizičkoj stvarnosti. Još nešto što si mi rekao je da kandidat, za vreme inicijacije, doživljava celu svoju buduću sudbinu, baš kao što je predviđeno od trenutka kad je prvi put pao celim putem natrag do njegovog povratka u božansko jedinstvo. Dakle, kako je moguće da jedan posvećenik, koji je sanjao sve događaje i nedaće i iskušenja svoje sudbine i koji je, za vreme inicijacije, uspešno položio sve testove koji bi mogli kasnije da izazovu njegov ponovni pad - kako je moguće da takav posvećenik kasnije padne u trodimenzionalni svet vremena i prostora? Ako je video celokupnu svoju sudbinu celim putem do kraja kao san, zašto nije takođe sanjao o svom padu kao delu svoje buduće sudbine?" "Kad se baci bumerang," odgovara Ptahhotep, "kako će on leteti i koliko dugo će mu biti potrebno da završi svoje kružno putovanje su važni momenti koji su već poznati u trenutku kad je bačen. Tako on nosi u sebi ceo svoj let kao svoju nepromenljivu buduću sudbinu. Međutim, bilo bi moguće da ga neka spoljna sila zahvati u sredini njegove orbite i vrati ga na početnu tačku i cilj u kraćem vremenu i kraćom putanjom. Ali, pošto on zadržava svoj originalni oblik i težinu, on i dalje nosi u sebi mogućnost da bude bačen ponovo i da napravi novi let, zato što je ta mogućnost data zahvaljujući njegovom obliku i težini. Jedan posvećenik koji je postigao inicijaciju uz pomoć spoljne pomoći nalik je na taj bumerang. On je sanjao celu svoju buduću sudbinu sve do kraja, do svog povratka u božansko jedinstvo, ali je doživeo te uslove samo u svojoj svesti. Njegova ličnost i njegove lične okolnosti, koje izviru iz njegovog karaktera i sudbine, i dalje ostaju u materijalnom svetu. Svojom inicijacijom on nije završio svoj sadašnji život, baš kao što ćeš i ti, posle svoje inicijacije, i dalje biti kći Faraona i zastupnica Kraljice. A ako jedan posvećenik nije skupio sva neophodna zemaljska iskustva pre svoje inicijacije, ako nije upoznat sa svim stvaralačkim silama u sebi i nije naučio da ih kontroliše, on je do izvesne mere još uvek neiskusan kad se vrati kući u božansko stanje jedinstva. To znači da nije još potpuno oslobođen od ličnog sklopa svojih moći i njegova ličnost nije još potpuno poništena. U međuvremenu, dok takav jedan posvećenik ne bude u stanju da dosegne sedmi nivo sopstvenim naporima i zadrži u sebi trajno stanje svesti, on nosi u sebi mogućnost i opasnost da ponovo padne iz svog uzvišenog stanja svesti i pokrene potpuno novi točak sudbine. Pošto je postao svestan u božanski stvaralačkoj moći, međutim, čak iako uz spoljnu pomoć, ta ogromna moć ga ponovo baca, i on mora da prođe kroz mnogo veći krug nego što je to bio slučaj posle njegovog prvog pada pre no što je postao svestan u božanskoj moći. Crnomagičari, na primer, koji su razorili dom sinova Boga, pali su na najniži nivo stvaranja. Oni sad postoje kao planine, kamenje i stenje na zemlji i moraju da se mučno probijaju svojim putem naviše kroz vekove i vekove putem svesti od nepokretne materije kroz carstvo biljaka i životinjskog života ponovo do ljudskog nivoa. Neki od njih su pali samo do biljnog ili životinjskog nivoa, dok su drugi pali samo do jednog od drugih nivoa ljudskog postojanja. Putanja koju neko biće prelazi u materijalnom svetu traje jednu određenu količinu vremena, ali pojedina bića mogu uvek da prođu taj krug za kraće vreme i stignu do cilja hiljadama ili čak milionima godina ranije. To je, međutim, moguće samo čoveku. Samo čovek, zahvaljujući svesnom korišćenju intelekta, može da doživi stanja svesti bez obzira na vreme. Životinje i biljke nisu to u stanju. Sad razumeš zašto i životinje moraju da pate! Kao i sve drugo na zemlji, one su ograničena ispoljavanja svesti palih duša koje su nekad živele na višoj ravni. U inicijaciji sve negativne sile koje su se obelodanile u padu s višeg nivoa svesti su stavljene u protivtežu pozitivnim silama. "Dugovi" se tako plaćaju. Pošto uspešno prođeš svoju inicijaciju, ući ćeš u stanje bez sudbine. Dokle god izražavaš Božju volju, nećeš imati sopstvenu ličnost i shodno tome ni sopstvenu sudbinu. Bićeš oslobođena zakona akcije i reakcije. Ali ako se poistovetiš u svojoj svesti sa svojom ličnošću, sa svojim telom, stvorićeš za sebe novi točak sudbine i ponovo biti podvrgnuta nebrojenim reinkarnacijama. Sad znaš sve posledice inicijacije. I pitam te ponovo i poslednji put, imaš li hrabrosti da ideš do kraja s inicijacijom?" Sa savršenim samopouzdanjem odgovaram: "Da!" Tada u odaju ulazi jedan visok, dostojanstven čovek. Poznajem ga. To je sveštenik najvišeg nivoa, takođe visoki sveštenik, Ptahhotepov predstavnik. On korača prema meni. Zatim mi Ptahhotep pokazuje rukom da uđem u sarkofag i legnem u njega. Činim kako zapoveda. Dok ležem u sarkofag, Ptahhotep
baca na mene poslednji pogled, pun beskrajne ljubavi, i zatim dva sveštenika
podižu kameni poklopac i stavljaju ga preko mene. U mrklom mraku ležim
tu zatvorena u kamenom kovčegu. |
